Odoljeti ne mogu
Osjecam se umorno,iscrpljeno,tuzno na neki nacin....Sve mi je nekako cudno.Mrzim taj osjecaj.
Osjecam se kao cudoviste zbog njih.Zasto su svi navalili,to me tako nervira.Pocelo je da mi smeta,ali ako prestanu nece li onda moj zivot biti pomalo dosadan i monoton?Ne znam sta da uradim...A jedan se svidja moj drugarici...Sta da radim?!Koliko god da sam trazila odgovor,nisam ga mogla naci...Necu da krivim proslost zato sto ne mogu da se ponovo zaljubim,onako ludo.Nije to do osjecaja vec zbog osoba...Ostajem bez rijeci,ne mogu to da uradim drugarici,ne mogu...A ovaj drugi,sta znam,ne mogu da se prepustim tek tako,mozda sam previse oprezna,a tako je sladak..Razmisljam ja na ovaj nacin vec duze vrijeme,ne znam da li sam pogrijesila negdje.I odavno sam ja odlucila da ih ignorisem i da zavrsim s tim,ali mi ne daju mira,ne prestaju da me gledaju.Zar je tako tesko pustiti me?Naravno da mi laska,ali zar su muskarci tako naporni...Zasto ne mogu da shvate da necu da imam posla sa njima.Ne mogu da odaberem samo jednog,zao mi je druge.Mislim da lose razmisljam,ali jednostavno ne mogu da pomognem sebi.Mozda se ovaj zaljubi u moju drugaricu,onda super.Bojim se da kada prestanu da me gledaju,nedostajace mi to,jer sam se navikla na to vec duze vrijeme...Samo otezavaju,a tako bih ga zgrabila...
Malim koracima
Cekam i ova noc da prodje...Bila su teska ova protekla 2 dana,valjda ce se isplatiti taj trud.Mada to je rijedak slucaj kod mene hah.Nadam se boljem sjutra.Svaki dan je nova sansa.Potrudicu se da svaku sansu iskoristim,da iskoristim svaki dan na pravi nacin.Malim koracima stici cu ja do vrha 
Kazu da vreme leci sve,a moje stalo je
Svako je imao neki oziljak iz proslosti i polako je rana zarastala.Moj bol niko nije znao,ni rana nije zarastala,postajala je sve dublja i sve me je vise boljela.Uvijek sam imala osmijeh na licu,ko bi pomislio da su u mojoj dusi zavladali tisina i mrak.Niko nije znao moju tajnu,a bilo je tako jednostavno...
