Nedelja, April 27, 2014
Jebiga
Voljela bih da pobjegnem negdje.Da pobjegnem od svih,od svacega,da zaboravim sve.Nikad se ne bih vise vratila,sve bi bilo zaboravljeno.Ovdje se osjecam kao da me neko gusi,osjecam neku tezinu u vazduhu.Svaki moj uzdah je bolan.Ne zelim vise da zivim ovako,kakav je ovo zivot...Zelim da pronadjem kljuc koji ce otkljucati vrata srece,sunca,prelijepih ljudi....Trenutno gledam u zatvorena vrata.Ne mogu da mislim vise,to me samo umara,ne dolazim do odgovora.Zivot mi se pretvorio u rutinu,monoton je.Samo cekam da prodje ovaj sugavi dan.Prva misao koja mi prodje glavom kada sklopim oci jeste da je prosao jedan dan i da me sjutra ceka jos jedan gori.Ne mogu vise ni da spavam normalno,nemam snage za to.Jutro vise nije kao sto je nekada bilo,nije vise nebo plavo,sunce me vise ne miluje svojim zracima,trava mi je postala siva....Kako to,tako odjednom?Sve mi se nakupilo.Ne mogu vise,moram uskoro ugledati ta otvorena vrata koja ce mi povratiti snagu i osmijeh koji sam nekada imala.Sjaj u mojim ocima polako nestaje.Ne zelim to,zelim ponovo da se smijem bez razloga.Svako ima svoju krizu koja je prolazna,valjda je i ova moja.Nervira me sto stalno nesto cekam,samo cekam da prodje....Jebote zivot mi prolazi u cekanju.Gubim smisao zivota,polako iscezava.Ne zelim vise da cekam,necu obracati paznju vise.Necu da razmisljam prije nego sto uradim nesto,necu da brinem ni za koga,pa ni za sebe.Pusticu da mi zivot tece,pa kud ode...
